Home / Vijesti / ISTINITA PRIČA: Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila i šta sam vidjela

ISTINITA PRIČA: Bog me je spasio da svijetu pričam gdje sam bila i šta sam vidjela

Milica Matić, rođena Počuča iz Divosela ispričala je potresnu ispovest kada su njenu majku, Mariju Počuču, sa ostalih 75 komšija bacili u Jarčju jamu.

Jarčja jama je jedna od brojnih kraških pojava iznad zaseoka Alanak u zaseoku Veliki kraj – Divoselo.

Jama je dosta duboka, a izdubile su je nadzemne i podzemne vode, kojima je ovaj kraj obilovao od rečnih bujica do otapanja snega sa Velebita. Hrvatske ustaše znale su za ovu jamu posredstvom Hrvata koji su živeli na Alanku, a i sami su bili iz obližnjih hrvatskih sela, pa im je Velebit bio dobro poznat.

U “pročešljavanju“ Velebita u vreme pokolja u Divoselu 05. augusta 1941. godine, ustaše su skupili oko stotinjak Divoseljana, ostatak nezaklanog naroda koji je pronađen sakriven po šumarcima i vododerinama, uglavnom žena i dece i poveli ih na “put spasa“ na Alanak.

Jeziva sećanja iz ovoga pakla, ispričali su desetorica preživelih, koji su se uspeli izvući iz Jarčje jame i preživeti ovaj zločin, kako bi živima i istoriji preneli istinu o paklu Jarčje jame i pokolja u Kruškovačama, u Divoselu.

Kazivanje Marije Počuče, Vujkanove, koja je bila bačena u Jarčju jamu, izvukla se iz nje i uspela da preživi, donosimo autentično, upravo onako kako je u svojoj ispovesti u poznim godinama iznela u svojim sećanjima.

Njeno kazivanje zapisala je ćerka Milica Počuča i ostavila istoriji istine iz Divosela.

Ovo je Marijina ispovest:

– Ušla sam u bajtu (tako se kod nas zvala letna kuhinja) i zatekla majku vrlo zamišljenu. Sedela je na krevetu ne mareći za nered oko sebe, a bore na čelu duboko su joj se urezale u staračko lice. Prišla sam joj oprezno, kako sam to uvek činila i upitala je već uobičajeno:

– Mama, da li te nešto boli – pitah, iako sam znala da je nešto muči.

Odgovorila mi je: “Šta bi me bolelo“, a iste one bore ostale su na čelu i dalje.

– Mama, nešto jeste, rekla sam, nežno joj stavivši ruku preko uskih, mršavih ramena.

– Nije mi ništa – odgovorila je i dalje zabrinuta –  ali mi se ne dopada što se taj narod počeo deliti

Htela sam da joj odagnam te teške misli, i stupila sam s njom u dijalog.:

– Mama, sve će to biti dobro – rekla sam joj. Narod se više ne može podeliti. Srbi i Hrvati već toliko godina žive zajedno, zajedno rade, druže se, pomažu jedni drugima. Zajedno svetkuju i svatuju, udaju se i žene. Decu rađaju. Nemoguće je, rekla sam joj, da se više ikada ponovi 1941.godina.

Ali, nastavila je ona dalje, meni se ovaj Kuzman ne dopada – rekla je zabrinuto.

– Koji mama, Kuzman, ili možda misliš na Tuđmana – upitah bojažljivo.

– Ma ne dopada mi se onaj što maše ustaškim barjacima i deli narod. Jesi li videla ono u Splitu. Koliki se narod okupio oko njega i pleše mu – upozorava me majka na događaje tih dana.

A, Boga mi, ne govori on dobro. Zaluđuje taj jadni narod i zlo će se dogoditi. Bojim se, deco, za vas. Ne daj Bože, da se ikada više dogodi ono klanje i ubijanje kakvo je bilo 1941. A, bogami, bojim se, ponoviće se. Moja deco, ne vodi to dobrome. Taj vražji HDZ i Kuzman zaludeli su svet i veliko je zlo pred vratima svima nama – zloslutno priča majka, ja gledam i pomno upijam sve što priča.

Duboko sam razmišljala i shvatila sam da moja majka misli na Tuđmana i HDZ.

Iako nisam verovala mojoj majci da je moguće da se desi 1941. godina, desila se.

Desilo se da je Divoselo ponovo spaljeno, porušeno i uništeno, da su Divoseljani, mirni i dobroćudni ljudi ponovo doživeli 1941. godinu. Klanje, ubijanje, jauk i lelek dostigao je svakog onog ko je ostao na svom kućnom pragu čekao sudbinu sudnjeg dana.

Divoselo je sravnjeno sa zemljom.

Velebit čuva tajne svojih bezdanih jama, dok njegove grane šume gorke priče, gorke sudbine sela Divosela. Šume li možda i onu već poznatu iz 1941. godine o majci Mariji Počuči, Mariji Vujkanovoj, koja je “vaskrsla“ iz Jarčje jame na Alanku.

Ispričaću priču moje majke Marije, istinitu, do najsitnijeg detalja, jer, govorila je:

– Bog me je spasio da svetu pričam gde sam bila, što sam videla i što sam doživela.

Divoselo. Proleće 1941.godine. U selo su upale ustaše. Zauzele su školu i narod iz sela prisiljavali da im donose hranu. Zatečeni i izbezumljeni narod trpao je pune košare hrane i nosio ustašama u školu. Za uzvrat ustaše su jače terorizovale po selu i naređivale neka se ljudi odmah jave u školu.

Neiskusan narod, nenaviknut na takve laži i prevare i ne znajući što ga čeke pod velom neizvesnosti, meo se po selu, ne znajući kud bi sa sobom. Mnogi uvereni u svoju nevinost odlučiše se i krenuše put do divoselske škole.

Oni, koji su otišli, nisu se više vratili. Progutala ih je njihova naivnost, poubijani su uz najzvjerskija mučenja. Ustaše su i dalje uz pretnje poručivali neka dođu i oni drugi, jer je i njima bila namenjena ista sudbina. U školi su krvarili mirni, dobrodušni, naivni

Divoseljani, dok su pored školske zgrade šumili crni i beli dudovi po kojima su se ovi ljudi kao deca penjali, sladeći se njihovim plodovima.

Teror je bivao sve teži, sve jači. Narod je bežao po šumama, skrivao se gde je ko znao i umio, jer se u kućama nije smelo zanoćiti. Ustaše su bahato gazile i gnječile jedno selo, odvodile ljude, blago, i odnosile sve što se odneti moglo. Uz tužno mukanje krava, blejanje ovaca i uz bolećivo rzanje konja odjekivala je pesma oholih ustaša:

Narod u selu je tužan, jadan i prestravljen. Život nam je bio strah, bežanje, skrivanje. Bili smo jadni, pod okrutnim ustaškim režimom NDH.

Tako je potrajalo sve do osmog meseca. Ustaše su odlučile poklati srpski narod Divosela, etnički očistiti, selo spaliti, zbrisati sa lica zemlje, a ono što se moglo odvući, ugrabili sebi. Selom je pukao glas: “Narode, bežite, ustaše poklaše“.

Osvanuo je 2. augusta 1941. godine. Narod se uzmeo. Svako zna da nekud mora bežati, a ne zna kuda će.
Beži veliko i malo, ljudi i stoka. Sve je nagrnulo prema Velebitu, prema Kruškovačama. Narod posrće, zapliće se u grane, deca plaču, padaju, vrište.

Ja sam izbegla sa svekrvom i troje nejake dece u beg u Kruškovače, gde se nalazilo mnogo naroda iz Divosela, Čitluka i Ornica.

Pao je mrak. Zbili smo se jedno do drugog u ovu uvalu u dnu Velebita i tu zanoćili. Noć crna, tamna i neizvesna pritisnuta tišinom kroz koju se čulo samo disanje usnule, izmučene dece.

Prostrli smo im komadiće robe koje smo u trku dohvatili bežeći iz svojih kuća. To im je bila postelja. Mi odrasli, tek smo malo zadremali, naslonjeni svako o svoje drvo. Oko nas tama, iznad nas golo nebo, u nama strah, neizvesnost.

Tu smo ostali i celi drugi dan i drugu noć. Zaklon nam je izgledao siguran i nije se isplatilo micati i otkrivati položaj. Drugu je noć padala kiša. I nebo je proplakalo na bedu nas paćenika. Bilo je hladno. Mokri smo i pokisli. Deca cvokoću i plaču. Cedimo ono malo pokisle robe i navlačimo na njih, a i sami dršćemo od hladnoće. Podvlačimo se ispod krava svezanih u grmove, da iz gladnih životinja istisnemo koju kap toploga mleka i njime okrijepimo nejač.

Mitraljezi štekću i svuda oko nas se zabadaju meci. Padaju zajedno sa otkinutim granama i izrešetanim lišćem. Prolomili su se jezivi povici ustaša: “Opkoli, hvataj žive“.

loading…

Deca se guraju uz naše noge, uza skute, dršću i plaču. Privijamo uza se svoju nejač, a ne znamo kuda ćemo ni sa sobom ni sa njima. Ne plačem, ne jaučem, ali se tresem i zubi mi cvokoću.
Kroz kišu metaka prebacimo se u jedan obližnji jarak i tu opet stisnemo svi jedno uz drugo. Bilo nas je strah i disati. Dan je bio dug i neizvestan. Kiša je prestala padati i sunce se otimalo ispod oblaka. Kad je podne prevagnulo, začuše se opori glasovi i teški topot čizama. Pojaviše se ustaše, opkoliše nas sa svih strana i pohvataše.

Ujaka Nikoletinu i još neke muškarce su odmah ubili, a nas su odagnali u svoj logor u Kruškovače, gde su prikupili sve one koji su pronađeni živi u šumi. Tu je nastao pokolj i krvavo orgijanje. Tuklo se i ubijalo čime se stiglo. Žrtva je birana preme ustaškim prohtevima za mučenjem. Gledala sam svojim očima batinanje, klanje i mučenje svake vrste, a ja i deca od straha od zemlje odskačemo.

Svi koji su bili malo više ranjeni odmah su na mestu ubijani. Tu su se častili i veselili se svojoj dobro obavljenoj raboti.

Tako su dovodili svezani narod pohvatan po vrletima Velebita i slavili. Ustaške pesme nadjačavale su plač gladne i izmučene dece. Svakog časa bilo nas je više. Do pred počitak sunca skupili su nas oko sto dvadaset žena i dece i oko pedesetak muškaraca. Svi muškarci su bili svezani.

Sumrak je zavio tužni Velebit i dušu je sve teže pritiskala noć. Iz logora su odvojili muškarce od žena i dece i sve ih pobili. Nama su održali govor. Pitali su nas zašto smo bežali iz svojih kuća jer, rekoše da smo ostali kod kuća ništa nam se ne bi desilo.

Ustaše drže govor. Nisam ga ni slušala jer sam znala, osećala sam da sve laže.

Nakon održanog govora pošli smo na Olanak. Ustaša do ustaše. Njih više od dve hiljade prati nas stotinjak jadnih zarobljenika. Ponudiše nam i kola pa neka se poveze ko hoće. Četvoro kola su se brzo napunila starim i iznemoglim narodom pa krenusmo na Olanak. Ja se nisam htela voziti.

Zašto ih pobiše? Gde je nestalo pedesetak ljudi što su ih svezane doveli u logor. Rekli su nam da su otpremljeni na prisilni rad. Možemo li im verovati?

Pokušavamo, ali sumnja je jača. Prisilni rad? Vidimo ih poubijane po oporim gudurama Velebita.

Korak po korak, kolona ide. Klecava kolena, drhtave noge. Deca izmučena plaču, potežu nas za suknje, sapleću se oko nogu. Potežemo ih za ručice kao da ih vodimo na poslastice, a ne na klanje. Silom hvatamo misli koje se roje našim glavama kao mravi u razrušenom mravinjaku. Prisilni rad? Otpremili su naše ljude u prisilnu smrt. A mi? Što li nas čeka u ovim minutama koje su pred nama?

Bednu pokislu kolonu budno prate ustaše veseleći se dobro obavljenom poslu. Jedan se iznenada prodere:

– Sednite. Sedosmo. Ispod nas mokra, crna zemlja, lokve, blato, a uokolo nas u času se skruži bodljikava žica. Ako je još i poslednja nada negde tinjala, ugasi se.

– Kao onome ko je u neprilici, ču se jedan tanki ženski glas. Smeh i pošalice ustaša ispunjavale su ovaj zakutak ustaškog sela Olanka. Odjekivale su gromoglasne ustaške pesme i svom težinom pritiskale patnje ovih robova. Velebit se tresao.

– Ustaj – stiže novo naređenje. Ustadosmo, a žica se stegnu jače. Uvedoše nas u konobu Luke Stipina i zabraviše teška vrata. Mrak bez ikakvog tračka svetlosti, bez nade. Gluva jama muka i beznađa. U konobi Luke Stipina vreme je stalo. Zaustavilo se i ono zajedno sa poslednjim jecajem ugušenim mrakom konobe Luke Stipina.

Nema glasa, nema plača ni jecaja. Muk i mrak spojili se u jezu uvučenu u ispaćenu čeljad. Pokoji uzdah i bolni jecaj, a onda polagani pipkajući pokret po mraku.

Iznemogla deca se spuštaju na golu zemlju. Gladna su, mokra, dršću od gladi, hladnoće, straha. Mrak postaje sve gušći, vazduh se ukiselio od pokislih ljudskih tela, blata. Pipkamo se, tražimo vrata, tražimo put u život koji je stao u Lukinoj konobi.

U naramku mi dete otežalo, drugo vuče svekrva, a mala Milka zaćutala. Iznemogla i klonula ka zemlji Lukinog podruma. Popada i druga čeljad u svoje blato pod nogama. Dva dana i dve noći spojiše se ovde u jednu crnu večnost.

Treći dan otvoriše se vrata i u konobu se doklati Milan Luke Stipina. Sa sobom donese kandžiju pa nas sve izmlati. Nije birao staro ni mlado, tukao je jednako nas i decu. Kao razdraženi pas režao je:

– Ne dajte štenadi da skiče, jer ljudi (ustaše) ne mogu spavati – vikao je dok nas je šibao.

Među nama bilo je i zgodnih, mladih devojaka. Njih su izvodili van, silovali ih na očigled nas svih, izmučili i gurnuli natrag u konobu. Na nama su se naslađivali tukući nas, a posebno su uživali gledajući muke dece.

Deca ištu vode, traže da jedu, gladna su. I donese Milan Lukin kantu sveže, čiste vode. Deca graknuše: „Vode, vode!“. Milan svakom detetu pruži lončić, prinese mu ustima, ali piti ne daje. Žedna dečja ustašca zevajući za lončićem, istežu izdužene mršave vratiće, mole kapljicu vode, ali lončić se u zadnji čas nagne i voda prolije u blato gde je ustaša zadovoljno još malo pogazi nogama.

Ugledali smo krvavo jutro novoga dana. Postrojili su nas i rekli da se spremamo za Gospić. Nismo im verovali. Tek što smo pošli, okrenuše nas u Velebit. Pred nama kameni gorostas, siv, maglovit. Krvav.

Ka jami smo išli svi, jedan do drugoga, a ustaše oko nas i nikuda se nije moglo pobeći. U koloni nas je bilo sedamdeset osam.

– Sedite – naredio je jedan ustaša. Seli smo. Posedaše i deca. Niko ni reči. Zamukli smo. Mala Milka priljubila se uza me i nečujno jeca.

Nejač u naramku. Mali Branko u mojemu, a Dušanka u svekrvinom.

Niti plaču, niti se smiju, niti viču.

S drugog kraja prodera se najstrašniji ustašina, važno naređujući zapoved drugome:

– Ti ćeš ih bosti – povika on.

Zatečeni ustaša rekao je:

– Neću.

Drugi se javi:

– Ja ću ih – povika iz prikrajka.

Zapovednik prihvati i opet naredi onome prvom: “Ti ćeš ih onda voditi“.

Tako formiraše grupu za klanje. Pred nama su blještali noževi. Bili su savijeni na vrhu. Pravi koljački.

Krenuše prve žrtve. Svuda uokolo ustaša do ustaše. Njih dvojica zgrabiše prvu ženu, a druga dvojica drugu. Dva su čekala na rubu jame igrajući se dugačkim koljačkim noževima. Privedoše jadnu ženu. Dvojica je pregnuše, treći zasuka rukave i zabi nož duboko u leđa žene.

Ona jauknu. Ustaša istegnu krvavi nož i nastavi tako još pet, šest puta. Ona dvojica je odgurnuše i ona se skotrlja niz liticu u ždrelo jame. Odzvanjali su tupi udarci tela koje je nastajalo u bezdanoj provaliji. Niz dugačku oštricu noža sevale su guste kapi krvi.

Zamračilo mi se.

Privlačim svoje troje dece bliže sebi. Čvrsto ih stežem, a niz lice cure suze. Plakala su i deca. Davi me u grudima, steže u vratu. Deca vrište:

– Mama, mama, Bože pomozi“, otimao se vapaj. I mali Branko je plakao. Iako je svega nekoliko mjeseci kroz plač je slagao svoje prve izgovorene slogove u riječ ma-ma. Činilo mi se da zemlja ispod mene propada.
Zgrabi me ustaša.

Jedan pa drugi. Teško sam se odvajala od zemlje na kojoj sam sedela. Vuku me. Noge slabe i drhtave pa klecaju. Padaju.

U naramku mi mali Branko, a Milka i Dušanka drže se mojih skuta. Drhtavim rukama stežem svoju decu.

Ne dam ih.

Milka vrisnu. Za njom i Dušanka. Ustaša udara nogom jednu pa drugu. Teška ustaška čizma udarala je iznemoglu decu i odbacivala ih kao fudbalsku loptu.

Pred nama koljači. Svoje omiljene alatke prebacuju iz ruke u ruku i poigravajući se nestrpljivo očekuju novu žrtvu. Čekaju svojom oštricom moju nejač: Milku, Dušanku i u naramku mi maloga Branka. Opiremo se. Čupamo se iz oštrih kandža najkrvavijih zveri, ali se iščupati ne mogosmo.

Plačemo. Strašno je.

Dečji plač prolomio se u ovim teškim kandžama u vrisak i utopio se u kamenim liticama sumornoga Velebita. Sunce se sakrilo, skamenilo se od užasa i ne greje više. Iz dubine bezdanoga ždrela drhte jecaji.

Pred nama jama. Smrt.

Branko vrisnu. Grčevitim stiskom snažne šape zgrabi ga ustaša i istrgnu iz mog drhtavog zagrljaja. Iz grudi mi se izvi krik bola. Branka mi oteše. Ustaška nožina zabi se u stomačić petomesečnog deteta. Bez imalo sustezanja izvi ustaša nožinu s nabodenim detetom visoko u vazduh i tresnu o liticu.

Razbi dete. Ni trepnuo nije.

Skotrlja se moj Branko niz ždrelo Jarčje jame i nestade u dubini njene provalije. Na kamenoj litici ostade još jedna fleka krvi. Opet mi se zamrači pred očima, ali osećam Milku i Dušanku. Vučem ih k sebi. Niz rukave koljača curi krv. Krv moga Branka. Zgrabiše Dušanku pa Milku. Čujem vrisak jedne pa druge. Urlik se provali. Ote se iz mojih slomljenih grudi. Oštar ubod zabode se u moja leđa, zatim drugi, treći…sedmi.

Nakon sedmog uboda otisnuše me krvavim tragom moje zaklane nejači.

U jami sam. Jama smrti. Dočekale su me na brklje nabodene žrtve. Ustavila sam se na jednoj kosoj litici i na narodu koji je stenjao u mukama. Pala sam u sedeći položaj, leđima naslonjena na stenu.

Noge su mi do kolena propale kroz narod. Pogled mi okrenut ravno ka ustašama. Nisam izgubila svest. Sedila sam kao da se odmaram posle nekog teškog posla. Rane ne bole, tuge nema, straha nema, a živa sam. Sedim i gledam krvava zlodela razjarenih koljača. Pogledom prebirem po narodu. Tražim i svoje. Milku, Dušanku, maloga Branka, gledam za svekrvu.

Nema ih. Ne vidim ih.

Unutra veliki jauk. Videla sam pokojnu Jekicu. Brklje joj uhvatile noge i ona je visila glavom okrenutom prema dole.

Vikala je: “Vucite me, vucite me“.

Tu su i tri curice Sare Milana Šimina. Sede. Uhvaćene su im noge u brklje.

Iza mene, na rubu pećine ostalo je još desetak žena. Kada su sve priklali, poklali i pobacali u jamu, njihov posao još nije bio završen. Ostali deo posla obavljali su pevajući ustaške pesme. U pećinu su ispalili desetak metaka, pet ih je udarilo u liticu meni iznad glave. Potom su bacali kamenje koje se zabadalo u narod svuda oko mene.

Mene nije pogodio ni metak ni kamen. Preskakalo je preko mene s litice na liticu, zabadalo pravo u narod i odzvanjalo u bezdanu ispod mene. Kad je to bilo gotovo, nekoliko ustaša je stalo na rub pećine i pomokrili se, a potom je odnekud doletela dugačka zašiljena brklja i ubola se u narod pokraj mene.

Gore se sve stišalo, a u jami se čuo jauk, kuknjava, lelek i zapomaganje.

Narod izmešan u kašu.

Ima najviše mrtvih, ima poluživih i onih koje guši poslednji mrtvački hropac.

Svi krvavi. Rane se razjele. Visi jadno ljudsko meso. Motamo se jedni oko drugih, hvatamo u grču, krvarimo.

Kroz jauk odraslih ciče deca, plaču, dozivaju.

Nema pomoći.

Ovde niko nikome pomoći ne može. Svako nosi svoje preteško breme. Tražim svoju decu. Slušam plaču li, zovu li.

Nema ih.

Njihov plač nestao je kroz poslednji mrtvački ropac. Slušam i dalje. Tražim. Zavirujem. Gledam što se zbiva gore nad jamom. Čini mi se, i gore nema nikoga. Sve je utihnulo. Ustaše obavile posao pa se razišle.

Pogled mi se propinjao uz brklju čiji je vrh sezao do ruba jame. Ulazni otvor jame bio je promera oko metar i po.

Ždrelo jame malo se širilo baš na tom mestu gde sam ja sedila. Dno jame nisam mogla videti jer su ispod mene bile ispreprečene brklje po kojima je bio narod. Neko je glavom bio okrenut prema gore, neko prema dolje, neko se zakačio za brklju prosutim crijevima, neko komadićima odeće ili mesa.

Mešali se živo i mrtvo, krv, blato, glasni jauci i tihi jecaji. Smrdi usirena krv.

Zavirujem po narodu. Gde su moji Milka, Dušanka, gde mi je mali Branko? Vidi li se svekrva Milka? Ne vidim nikoga, ili ih možda ne prepoznajem u ovoj krvi. Pipam svoje rane.

Niko mi ne odgovara ništa. Mrtvi me nisu čuli, a živi su mislili da buncam. Ali, ja nisam buncala. Okretala sam glavu oko sebe i gledala masu poklanog i priklanog naroda.

Ponovila sam još nekoliko puta, ko može neka ide van. Niko mi ne odgovara ništa.

Još sam jednom pogledom potražila svoje najmilije, opipala sebe. Kako su bacali narod, noge su mi do kolena bile zatrpane. Jednu po jednu jedva sam izvukla. Vidim, živa sam.
– Ja idem – rekla sam i polagano se ustala. Osetila sam mrak pred očima, težinu u celom telu, i pala sam u nesvest. Kad sam se osvestila, bila sam na dnu jame. Iznad mene duga kolona mrtvaca. Pritišću me jekom, jaukom. Pritišće me neprijatna i ledena jama.

Sedim na dnu jame. Misli se roje bez reda. Čini mi se da me deca zovu, da plaču. Ustanem, ali mi se svest ponovo pomuti, zamrači se i izgubim se. Kad sam se ponovo osvestila, ležala sam na dnu Jarčje jame.

Iznad mene mrtvi ljudi, iznad mene celi Velebit. Navalilo se svom težinom na moje krvave rane. Padala sam i podizala se.

Malo sam poležala, da počinem, a onda ustala i krenula na dalek i neizvestan put. Još sam malo pritegnula pregaču preko izbodenih leđa i zakoračila na prvu stepenicu.

Prvi ogranak brklje je izdržao. Izdržali smo i ja i on. Niz brklje su visili mrtvaci, ruke, noge, komadi odeće. Uhvatila sam se čvrsto za ruku jednoga od njih i kao uz konop polako se uzvukla za još jedan ogranak. Pa još jedan. Opet brklja, ruka, noga, mrtvac.

Dohvatila sam jedne noge koje su visile niz brklju i povukla.

– Ne vuci – prostenjao je iscrpljeni glas jedne žene.

Nisam se osvrtala. Vukla sam i polako se uzvlačila. Vukla sam svoje teško telo prema zraci prigušene svetlosti.

Ispod mene, dlaku po dlaku ostajali su jauci, umirući izdisaji i ropci, a ispred mene polagano je rasla nada.

Dovukla sam se do iste one litice i sela. Niz lice mi je curio hladan znoj. U kaši krvi i mesa tražim svoju decu. Nisam ih mogla pronaći.

Prebirem po leševima i tražim ih. Brišem krv sa bledih lica zaklane dece i u svakome tražim njih. Čini mi se da plaču, ali to je onaj plač ispod noža.

Zaustavljam ruku u mesnatoj hrpi jer opazih Dušanku. Krajičkom zaslona joj obrišem krvavo lice. Pokrenuh joj mrtvu glavu i kroz zakoljak poteče usirena dečja krv. U hrpi mesa našla sam i Milku i Brankov priglavčić.

Njega nisam mogla naći.

Mrtve sestre sam položila jednu pored druge i preko umornih nogu spustila krvave ruke.

Ispod mene se komeša ljudsko meso. U jami teška zapara. U meni kipi bol, sjedinjuju se tuga i prkos.

Ispred mene brklja. Zove me. Ravna je i više nije okićena mrtvacima. Ona je pala nakon žrtava i to je bio poslednji zalogaj naslade ovog zločina. Gore se ništa nije čulo.

Micala sam se pažljivo da ponovo ne padnem na dno jame. Teško sam izvlačila noge pa su mi se i opanci izuli. Još sam jednom pozvala i ostale.

Rekla sam: „Narode, ko je živ neka ide van. Ja idem“.

Mislila sam ne na život, nego da umrem gore, u grmu… Na čistom vazduhu…

Niko mi se nije odazvao i ja sam krenula. Šiljak brklje zabadao se dublje u narod. Mislila sam da tonem. Uskoro se zaustavi i učvrsti. Napuštala sam vonj jame. Stopu po stopu.

Decu sam ostavila u večitom bakinom zagrljaju. Ona će im u dubini pećine pričati bajke uz koje će spavati svoj večiti san. Odspavati detinjstvo i mladost.

Odozgo me osvežava dah Velebita. Dodajem još poslednju kap snage, verem se uz litice i dohvatam rub jame.

Sve je bilo tiho, samo su iz jame dopirali jecaji. Sunce tone iza obronaka i sprema se na počinak. Usta su mi se slepila od žeđi, slankastog ukusa, krvi i znoja.

Pipam se. Pipam svoje rane. Sedam uboda nožem. Neki od uboda su čak i dupli. Imaju ulaznu i izlaznu ranu. Svežem još i maramu.

Žedna sam. Da mi je samo kapljica rose.

Napravila sam jedva par koraka uz rub šume, pa sam tu i zanoćila. Pokrio me mrk i teskoban mrak.

Sanjam li? Gde su mi deca? Zašto sam ih ostavila?

Iz mraka se redaju njihove siluete. Preda mnom krvavi ustaša. Krvave mu ruke. Ceri se. Raskorači se i zamahnu nožinom. Stresem se. Otvorim oči i tupo zurim kroz mrak.

Stišćem se i jače zavlačim u grm. Tesno mi je. Dušu mi pritisnulo. Razapinje mi grudi. Tresem se. Bode kamenje, peku rane. Slika užasa ne miče se. Čujem jauke i vapaje. Borim se sa siluetama razjarene nemani.

Napustila sam grm i puzila sam prema kući. Iako je moje selo bilo svega oko dva kilometra, trebalo mi je nekoliko dana da se dovučem do kuće. Jedina okrepa bile su mi lokvice vode zaostale posle nedavne kiše. Tamo gde je ostala kuća, našla sam samo zgarište.

Tu sam i zalegla i dalje nisam mogla. Našli su me Đuđa i Gojko Vujnović i prebacili u Počitelj.

Na postelji od slame, u jednoj napuštenoj štali polako su se hvatale kraste po mojim izbodenim leđima.

Vreme je prolazilo. Rat je protutnjio. Odneo sa sobom ono što je odneo, ostavio ruševine, palež, nepregledna groblja, ranjena srca i bolesne duše.

Kad su utihnuli pucnjevi i slegao se palež dima, polako je majka Marija na klimavim i slabim nogama, uz pomoć dva drenova štapa krenula u novi život.

Milica Matić, rođena Počuča (Jadovno.com)

Provjerite još

KAKVA VELIČINA: Kad vidite šta je Halid Bešlić rekao, poštovaćete ga do kraja života!

Halid Bešlić je odavno dokazao da je veliki pevač, a jedna njegova izjava svedoči o tome …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *